LJUBAV I SMRT: PARALELE

(Opšta mesta u prozi Jelene Lengold)

======================================

Divna, dobra, stara opšta mesta,

San koji se dugo nismo usuđivali da sanjamo...

„Opšta mesta“, J. Hristić

Ljubav i smrt, dve beskrajne paralele, uvek na istom rastojanju, ipak se, uverava nas geometrija, negde u beskonačnosti seku. Te dve šine, primiču se jedna drugoj, na samom rubu vidokruga, da bi se ulile u istu tačku, koju ljudsko oko vidi, a razum ne prihvata. S jedne strane je ljubav, skup najživotnijih trenutaka u kojima se potire vreme i doseže večnost, sa druge smrt koja, takođe, vodi u bezvremeno, dakle, beskonačno. Mesto susretanja ova dva egzistencijalna ekstrema teško je pojmljivo, ali upravo se u takvim prostorima, izvan logike, otvara nova dimenzija u kojoj nastaje umetnost.

Ako bismo, sloj po sloj, razodevali umetnička dela, počevši od pećinskih crteža, došli bismo do istog alefa, mesta susticanja paralela. Da li se ikada ljudsko biće bavilo drugom temom osim ljubavi i smrti? I ima li, onda, opštijeg mesta u književnosti, pa i u životu, od ljubavi i smrti?

Ova tema se kod Jelene Lengold otvara pred čitaocem već od prvog reda, čijim se iščitavanjem stupa na one dve šine i nezaustavljivo kreće ka horizontu − nepojmljivom (opštem) mestu.

Opšte mesto se vezuje za misao koja je, usled ponavljanja, sasvim obezbojena i obesmišljena. Ali, sa druge strane, zar nisu bajke pune takvih svačijih, bezbroj puta viđenih mesta? I zar im se baš zbog toga ne vraćamo? Jovan Hristić je u pesmi „Opšta mesta“ istakao njihov značaj za poeziju, a evo šta o istom pojmu piše u romanu „Baltimor“:

Naš život je sročen od samih opštih mesta, toliko da mi se gadi. Litice, morska prostranstva, šume pune senki...

Probajmo, onda, da zamislimo život bez ovih bajkovitih mesta, šumu kao skupinu stabala bez magije opštosti... Paradoksalno, takva šuma deluje otuđeno, kao da joj nedostaje ono što je čini šumom.

Opšta mesta postoje u nama, i mi postojimo u njima, bez obzira na sve okvire postojanja. Upravo ona čine da Jelenina poetika dopire do italijanskog, engleskog, bugarskog i tako dalje čitaoca. Tako dalje i u prostoru i u vremenu, jer su sveprostornost i svevremenost glavna svojstva opštih mesta.

Sve čelične utrobe u kojima se vozimo (od vozova do aviona, ne zaobišavši liftove) i živimo (od zgrada do soba), brojne ulice, raskrsnice i trgovi (u snu i na javi) neka su od stalnih mesta u Jeleninoj prozi, u kojoj piše i ovo:

Sudeći po fotografijama, Grčka nema nijedan soliter, nijedan autobus, nijedan trotoar, nijedan lift ili semafor ili gradsku vrevu u kojoj se namrgođeni ljudi sudaraju telima na zadimljenim raskrsnicama. A ja ne umem da napišem priču ako nema liftova i raskrsnica. („Iskušavanje strpljenja, čitaočevog a i šire“).

Sve te konstrukcija koje okružuju savremenog čoveka, ujedno ga i ograđuju kao Kavafijevi zidovi. Može li priča da zaživi u takvoj scenografiji, ako izostane emocija, ono bez čega Jelena, zapravo, ne ume da napiše priču? Eto uloge opštih mesta u pripovedanju! Ona su pobuđivači osećanja u zabetoniranom i asfaltiranom čitaocu.

Na kutijama u kojima živimo i putujemo (i, sve ređe, osećamo!) postoje prozori na koje Jelena ne zaboravlja da nas podseti. U njenoj prozi, mesto sa kojeg često kreće priča jeste ta nepropusna membrana između bića i onoga za čim ono žudi. Bez obzira na to šta se nalazi sa koje strane, šta je unutra, šta spolja, željeno je podjednako izvan dohvata, bolno izloženo pogledu i žudnji. Prozorima, kao spisateljskoj fascinaciji ili opštem mestu posvećena je najveća pažnja u priči sa snom o kružnoj zgradi i nadi da će se na jednom od njenih prozora pojaviti lice koje donosi spas („Prozori“). Iza bolničkih prozora u „Sluhu paučine“, na prvom spratu plaču tek rođene bebe, na poslednjem ćuti marljiva smrt, svi u istoj zgradi, na istom rastojanju, dve večite paralele. U „Vašarskom mađioničaru“, ljubavnička predanost opisana je čekanjem pored prozora.

U poslednjoj Jeleninoj knjizi, koja po mnogo čemu predstavlja jezgro lengoldskih tema, gotovo da nema priče bez prozora. „Iskušavanje strpljenja, čitaočevog a i šire“ počinje pored prozora, Gabrijela u „Neprisutnosti“ čeka pored onog istog prozora u koji Leonard svakodnevno pogleda vozeći se na posao. U „Kamenolomu“ dve prijateljice pokraj prozora osluškuju dečje čarke koje dopiru spolja. U „Odbrojavanju“, Marlena stoji pred prozorom i gleda u nepostojeću daljinu. Papirni avioni i neophodne stvari lete kroz prozor u „Pukotini“. U vidu nepropusne opne, prozor se najupečatljivije javlja u pričama „Zatvoreni kapci“ i „So long, Marianne“. Ako je ljubav sa jedne strane okna, sa druge je smrt, i obrnuto. Tako prozorsko staklo postaje ono i između ljubavi i smrti, koje ih dovodi u vezu, ali ih i bolno razdvaja.

Preplitanje ljubavi i smrti najočiglednije je prisutno u prirodi, gde se gasi razum, a pale čula i instikt. Iako Jelenina proza važi za urbanu, priroda je u njoj prisutna na intenzivan, simboličan način. Biljke i životinje uobličavaju slutnje, strahove, neuhvatljiva emotivna talasanja („poslao sam poruku po biljkama“ - Vašarski mađioničar), podrhtavanja niti raspetih u detinjstvu u „Sluhu paučine“. U „Sluhu paučine“ javljaju se gugutke u krošnjama, veverice, ježevi, sove i slavuji, ptičja gnezda i osinjak na vrhu kruške. Insekti, koji u Jeleninoj prozi imaju važnost Gregora Samse, tu se pojavljuju predvođeni naoko beznačajnim mravima („kolone mrava što satima i satima disciplinovano hodaju od jednog do dugog kamena“). Kao i neke druge iluzije iz detinjstva, oni će od „retko zanimljivih stvari zbog kojih vredi živeti“ („Sluh paučine“) prerasti u zloslutna bića. Dva mrava na baštenskoj stazi („Hladnoća“) bešumno donose starost, jedan se neopaženo i fatalno uvlači u uvo („Baltimor“), a neuništivo mnoštvo u dvorištu Belog jorgovana („Mravinjak“) zapravo je smrt nagomilana u kupama mravinjaka.

Muve unose živost (život!) u zamrle prostore priča „Odbrojavanje“ i „Zatvoreni kapci“, u „Waiting for a breeze“ i „Klinac od dva metra“. Bube mile po kamenim spomenicima („Sluh paučine“), ukazujući neumornim kretanjem i živom bojom (crvenom) da je život prisutan i na groblju. U „Hladnoći“, zahtevnu ulogu da efektno završi priču dobija jedna polusmrznuta buba kao (zaista efektna!) metamorfoza starosti.

Psi iz Jelenine proze uglavnom imaju imena, zbog čega dobijaju na upečatljivosti. Pas Emil („Strah“) ne uspeva da pripitomi glavnu junakinju dovoljno da bi se ona odvažila na prelazak iz jednog u drugi, podjednako moguć život. Bleki („Ne volim te“) čuva porodicu od „vanzemaljskog“ upada žene iz prošlosti. Smrt keruše Tarike („Zatvoreni kapci“) narušava ravnotežu između Kristine i Kolje, označivši kraj detinjstva i zatvorivši kapke prema spoljnom svetu.

Kao bezimena, opšta bića, mačke „bezvoljno i lenjo leže ispod tuja” („Sluh paučine“) ili su u dosluhu sa otuđenom suprugom („U hladnom prostoru mrtvih planeta“). U slučaju nepripitomljivog Lole, mačor je projekcija bračnog neverstva („Lutanja“).

U Jeleninoj prozi i biljke govore jezikom simbola: „Poslao sam poruku po biljkama“ („Vašarski mađioničar“). Puzavica se zloslutno uspinje uz vrat u još jednoj priči u kojoj su ljubav i smrt (smrt ljubavi!) nepodnošljivo blizu („Love me tender“).

U polju suncokreta odvija se kratka predstava o ograničenjima („Umerenost“), odnosno o životu u kojem je mera svega zadata kao kretanje suncolikih cvetova. Mada su u Kandinskom prisutni i ruže, maslačak i bokvica, najsnažnije se oseća teški miris jorgovana. Jorgovan u Kandinskom cveta u dve boje: u ljubičastoj, oličenoj u košulji jedne devojke („So long, Marianne“) i u imenu bolnice Beli jorgovan („Mravinjak“). Boja ljubičastog jorgovana, u kojoj se mešaju živa i ljubavna crvena i hladna i mrtva plava, boja je žudnje jedne devojke, ujedno i identitet ovog bezimenog lika. Beli su starost i nemoć, uteha vode, suze i smrt u „Mravinjaku“.

Smrt je uvek u blizini i samo ljubav, koja je uvek negde tu, paralelno uz smrt, može učiniti da na nekoliko trenutaka zaboravimo na krajnje odredište. Gde počinje jedno, a završava se drugo nemoguće je utvrditi - svi ljubavnici se grle nad zjapećim ambisom. Ovaj fenomen najintenzivnije je prisutan u „Mravinjaku“, gde se lica ljubavi i smrti hipnotišuće smenjuju.

U završnoj priči Kandinskog („Manja java“), naratorka zatvara oči poželevši da ih otvori na trgu iz sna, na koji nikad nije dospela. Trg, odakle se može krenuti u bilo kojem pravcu, gde se zbiraju svi putevi, pa i ona dva paralelna, jeste opšte mesto apsolutne slobode. Divna, dobra, stara opšta mesta, ti delići sna koje prepoznajemo na javi, jedina su java u kojoj prepoznajemo sebe.

Objavljeno u „Književnom magazinu” SKD-a (147/148/149)